Tema 3 Tehnike upravljanja problematičnom upotrebom interneta
Kada je Džon primljen na lečenje, imao je 18 godina i nije bio ni u školi ni u random odnosu. Džona su maltretirali od 14. do 17. godine, što ga je navelo da napusti školu. Živeo je kod kuće, nije imao interakciju sa drugima i razvio simptome depresije i socijalne fobije: nije imao interakciju sa ljudima koji nisu njegova porodica i imao je strah od samog izlazaka, osećao je nedostatak zadovoljstva u obavljanju stvari, bio je izuzetno umoran i imao je nisko samopouzdanje.
Ove simptome nije primetila njegova porodica, koja se može okarakterisati kao neorganizovana sa malo autoriteta i minimizirajućim konfliktima. Tokom prvih meseci boravka kod kuće, Džon je 12 sati dnevno igrao razne igre kao što su Legend Online, League of Legends, Aion i Call of Duty. Iznervirao bi se kada ne bi mogao da igra, kada ga je sprečio član porodice ili kada je internet veza izgubljena. Odrekao se hobija, više nije pisao amaterske priče niti čitao romane. U jednom trenutku je prestao da komunicira sa svojim prijateljima, preferirajući interakciju sa ljudima preko interneta.
Ova priča je prilagođena iz sledećeg članka: Torres-Rodríguez, A., Griffiths, M. D., Carbonell, X., Farriols-Hernando, N., & Torres-Jimenez, E. (2019). Internet gaming disorder treatment: A case study evaluation of four different types of adolescent problematic gamers. International Journal of Mental Health and Addiction, 17(1), 1-12.
- Kakva su vaša razmišljanja o ovom slučaju?
- Da li verujete da biste primetili simptome na svojim učenicima?
- Šta bi ti uradio?
- Da li mislite da je problematično igranje igara rezultat drugih već postojećih problema? Šta misliš da je bio najveći problem za Džona?
- Da li pronalazite neki od kriterijuma o kojima smo pričali u Jedinici 1 za poremećaj igranja?
- Da. Problematično igranje video-igara verovatno rezultat već postojećih problema sa kojima se Džon suočio. Čini se da su njenu najveći problem simptomi depresije i anksioznosti koje je razvio zbog faktora kao što su konstantno maltretiranje i nedostatak angažovanja i podrške njegove porodice. Deo scenarija koji može da pruži odgovor na ovo pitanje je sledeći: “Džona su maltretirali od 14. do 17. godine, što ga je navelo da napusti školu. Živeo je kod kuće, nije imao interakciju sa drugima i razvio simptome depresije i socijalne fobije: nije imao interakciju sa ljudima koji nisu njegova porodica i imao je strah od samog izlazaka, osećao je nedostatak zadovoljstva u obavljanju stvari, bio je izuzetno umoran i imao je nisko samopouzdanje. Te simptome nije primetila njegova porodica, koja bi se mogla okarakterisati kao neorganizovana sa malim autoritetom i minimiziranjem sukoba.”
- Da, ovde su prisutni kriterijumi problematičnog korišćenja interneta i posebno problematičnog igranja video-igara o kojem smo govorili u Lekciji 1: ključni kriterijum poremećaja svakodnevnog funkcionisanja (ili., da izaziva probleme osobe u školskom životu, društvenom životu i drugim oblicima funkcionisanja) kao i MKB kriterijume za poremećaj igara na sreću povećanje prioriteta dat gejmingu u meri u kojoj igranje igara ima prednost u odnosu na druga životna interesovanja i svakodnevne aktivnosti, nastavak ili eskalaciju problematičnog igranja video-igara uprkos pojavljivanju negativnih posledica.
Kada je lečenje počelo, Stiven je imao 16 godina. Dijagnostikovana mu je da ADHD sa opozicionim i prkosnim ponašanjem u 8. godini. Tokom detinjstva pretrpeo je nekoliko traumatičnih događaja i perioda. Prvo, zbog svoje hiperaktivnosti, bio je izolovan u školi i isključen od strane svojih vršnjaka. Drugo, njegovi roditelji su imali nekoliko poslova koji su finansijski propali, a oni su izgubili porodičnu kuću zbog nastalog duga.
Nakon što mu je ujak umro, Stiven se sklonio u video igre i igrao ih je 8 sati dnevno, tačnije World of Warcraft, League of Legends i Call of Duty. Učinak u školi mu se pogoršao, pa je počeo da se svađa sa roditeljima zbog igranja video igara. Postao je veoma razdražljiv kada su ga roditelji prekidali dok se igrao. Vređao je druge članove porodice i vikao na njih. Prošlo je godinu dana, a izolacija mu se povećala, prestao je da izlazi sa prijateljima, te je prestao da se bavi sportom. I sam je tražio pomoć, a bio je (delimično) svestan svojih problema. Rekao je da je izgubio kontrolu nad svojom naravi i igranjem video igara.
- Kakva su vaša razmišljanja o ovom slučaju?
- Da li verujete da biste primetili simptome na svojim učenicima? Šta bi ti uradio?
- Da li mislite da je problematično igranje igara rezultat drugih već postojećih problema? Šta misliš da je bio najveći problem za Stivena?
- Da li pronalazite neki od kriterijuma o kojima smo pričali u Delu 1 za poremećaj igranja?
- Da. Poremećaj igranja je verovatno rezultat već postojećih problema sa kojima se Stiven suočio. Najveći problem za Stivena je izgleda ADHD, zajedno sa traumatičnim događajima koje je doživeo tokom osetljivog perioda detinjstva i adolescencije. Pored problema sa pažnjom i hiperaktivnošću koju donosi ADHD, suočio se i sa dodatnim problemima zbog toga, kao što je socijalna izolacija u školi. Potom je morao da pretrpi gubitak porodične kuće, a kasnije i smrt ujaka. Sledeći deo scenarija može da pruži odgovor na ovo pitanje: “Dijagnostikovan mu je ADHD sa opozicionim i prkosnim ponašanjem u 8. godini. Tokom detinjstva pretrpeo je nekoliko traumatičnih događaja i perioda. Prvo, zbog svoje hiperaktivnosti, bio je izolovan u školi i isključen od strane svojih vršnjaka. Drugo, njegovi roditelji su imali nekoliko poslova koji su finansijski propali, a oni su izgubili porodičnu kuću zbog nastalog duga. Nakon što mu je ujak umro, […].”
- Da, ključni kriterijum za problematičnu upotrebu interneta i konkretno kriterijume problematičnog igranja video-igara o kojima smo govorili u Lekciji 1 prisutni su ovde: ključni kriterijum funkcionalnog oštećenja (tačnije, da izaziva probleme osobe u školskom životu, društvenom životu i drugim oblicima funkcionisanja) kao i MKB kriterijume za poremećaj igara na sreću, povećanje prioriteta dat gejmingu u meri u kojoj igranje igara ima prednost u odnosu na druga životna interesovanja i svakodnevne aktivnosti, nastavak ili eskalaciju gejminga uprkos pojavljivanju negativnih posledica.
Zajedno za Scenario 1 & Scenario 2
Problematično korišćenje interneta često nije jedino psihološko pitanje koje osobe sa njim doživljavaju. Ono što takođe primećujemo u predstavljenim scenarijima je da se problematično korišćenje interneta može koristiti kao mehanizam suočavanja sa teškim životnim okolnostima/ drugim uslovima. Slično tome, to može biti način da se izborimo sa neispunjenim osnovnim psihološkim potrebama u stvarnom životu (autonomija, povezanost i kompetentnost).
Često je teško nagađati šta bi moglo da bude primarno pitanje. U scenarijima 1 i 2 izgleda da osobe imaju druga primarna pitanja (depresija, anksioznost i tako dalje) i problematično igranje igara je “nusproizvod”. Na primer, Džonovi roditelji i nastavnici trebalo je da traže stručnu pomoć za njegova pitanja u vezi sa maltretiranjem i naknadnom depresijom i socijalnim povlačenjem čak i bez gejminga. Važno je prepoznati ova pitanja i promene u ponašanju dece, čak i ako je to ponekad teško primetiti. I Džonu i Stivenu je bila potrebna pomoć profesionalca za mentalno zdravlje i bila im je potrebna ova pomoć čak i pre nego što su počeli preterano da igraju video igre.
Džejn je kupila bolji računar kada je imala 16 godina i to joj je omogućilo da prvi put igra onlajn video igre. Počela je da igra League of Legends, gledala je strimere i želela je da postane dobra kao oni i možda zaradi novac od profesionalnog igranja. Međutim, prema njenim rečima, njen takmičarski “pogon” je bio prejak, u kombinaciji sa činjenicom da nije mogla dobro da kontroliše svoje gejming i da je previše uvučena nagradama, pobedama i doživljavanjem sa saigračima. Vratila bi se iz škole, Uradi malo domaćeg zadatka, i igraj do kraja dana. Igrala bi ceo dan i tokom vikenda. Dok se igrala, nije obraćala pažnju na ishranu i konzumirala bi mnogo šećernih pića i “đubreta” hrane.
To se dodatno pogoršalo kada su počela zatvaranja \bog COVID-19. Ubrzo se odigrala toliko stvari da su joj se ocene pogoršale i počela je da otkazuje sastanke sa prijateljima kako ne bi prekinula svoju predstavu. Nekoliko stvari ju je podstaklo da promeni ponašanje.
Prvo, Džejn je bila šokirana jer je tokom redovnog lekarskog pregleda primetila da se ugojila dodatnih deset kilograma. Ovo je bilo posebno loše s obzirom da je želela da ima karijeru u vojsci, a to ne bi bilo moguće sa dodatnom težinom. Drugo, primetila je da mora da poboljša njegove ocene i starija braća su je stalno savetovala da smanji svoje igranje igara. Na kraju je uspela značajno da skrati vreme igranja igara, a danas i dalje igra video igrice, ali veoma ležerno. Prestala je da jede “brzu” hranu i redovno trenira, druži se sa prijateljima, a fokusirana je i na buduću karijeru.
- Kakva su vaša razmišljanja o ovom slučaju?
- Da li verujete da biste primetili simptome na svojim učenicima?
- Šta bi ti uradio?
- Kako je Džejn izašla iz problematičnog gejminga?
- Kakvu ulogu mislite da nastavnici mogu da igraju u ovom slučaju?
- Da li pronalazite neki od kriterijuma o kojima smo pričali u Delu 1 za poremećaj igranja?
- Džejn je uspela da pobedi Gejming Poremećaj koristeći sopstvenu inicijativu i uz pomoć svog neposrednog okruženja. Odgovor na ovo pitanje možete pronaći u sledećem delu scenarija: “Prvo, Džejn je bila šokirana jer je tokom redovnog lekarskog pregleda primetila da se ugojila dodatnih deset kilograma. Ovo je bilo posebno loše s obzirom da je želela da ima karijeru u vojsci, a to ne bi bilo moguće sa dodatnom težinom. Drugo, primetila je da mora da poboljša njegove ocene i starija braća su je stalno savetovala da smanji svoje igranje igara.” Džejn je shvatila da nešto nije u redu sama, reagovala je, i dobila pomoć i od braće i sestara.
- Porodica ovde može igrati važnu ulogu prepoznavanjem promena i razlika u ponašanju deteta/adolescenta, čak i ako je to ponekad teško primetiti. Kada primete da nešto nije u redu, mogu ili da razgovaraju o tome sa svojim detetom i/ili da potraže stručnu pomoć.
- Da, ovde su prisutni kriterijumi za problematičnu upotrebu interneta i posebno za problematično igranje video-igara o kojem smo govorili u delu 1: ključni kriterijum funkcionalnog oštećenja (ili,da izaziva probleme osobe u školskom životu, društvenom životu i drugim oblicima funkcionisanja) ali i MKB kriterijume za poremećaj igara na sreću povećanje prioriteta dat gejmingu u meri u kojoj igranje igara ima prednost u odnosu na druga životna interesovanja i svakodnevne aktivnosti, nastavak ili eskalaciju gejminga uprkos pojavljivanju negativnih posledica. Uprkos ovome, ovde možemo videti da je Džejn sama izašla iz zone gejming poremećaja i uz pomoć svoje starije braće i sestara. Dakle, ovim shvatamo da nisu svi slučajevi isti i da neki pojedinci imaju kapacitet da sami naprave promenu.
Lijam je igrao video igrice još od detinjstva. Uvek je bio strastveni gejmer, ali je imao i dovoljno vremena za školu, druženje i druge aktivnosti. Međutim, zbog očevog novog posla, preselio se iz malog sela u veliki grad u drugoj zemlji sa 12 godina. Ubrzo je počeo da se teško prilagođava životu u velikom gradu i novoj kulturi. Nije mogao da nađe grupu prijatelja za druženje, bio je usamljen i povukao se u virtuelni svet, igrajući mnogo više nego ranije, uglavnom u igri Fudbal Menadžer.
Ovo je trajalo neko vreme, ali, srećom, njegova majka je to primetila kada su njegove ocene počele da se pogoršavaju. Zabranila mu je da igra dok mu se ocene ne poprave. Bio je motivisan i uspeo je da popravi ocene i, što je još važnije, počeo je da trenira fudbal i tamo je našao prijatelje. Danas i dalje provodi značajne količine vremena igrajući video igrice i druži se sa prijateljima koje je upoznao preko interneta, ali se i druži sa prijateljima u stvarnom životu, bavi se sportom i dobro mu ide u školi. Pored toga, on upravlja sportskom stranicom na Instagramu, i veoma je ponosan na to.
- Kakva su vaša razmišljanja o ovom slučaju?
- Da li verujete da biste primetili simptome na svojim učenicima?
- Šta misliš da je dovelo Lijama do preteranog igranja igara?
- Šta bi ti uradio?
- Da li mislite da je Gejming poremećaj rezultat drugih već postojećih problema?
- Da li verujete da su nastavnici i škola mogli biti značajnije uloge u ovom slučaju?
- Da li pronalazite neki od kriterijuma o kojima smo pričali u Delu 1 za poremećaj igranja?
- Izgleda da je sled događaja koji je promenio Lijamovu svakodnevicu bio ono što ga je dovelo do preteranog igranja igara. Deo scenarija koji može da pruži odgovor na ovo pitanje je sledeći: “Međutim, zbog novog posla svog oca, preselio se iz malog sela u veliki grad u drugoj zemlji sa 12 godina. Ubrzo je počeo da se teško prilagođava životu u velikom gradu i novoj kulturi. Nije mogao da nađe grupu prijatelja za druženje, bio je usamljen i povukao se u virtuelni svet, […]”.
- Da, moglo bi se reći da su simptomi Gejming poremećaja u ovom slučaju izazvani time što je Lijam doživeo teške životne okolnosti. U ovom scenariju, problem je u tome što se Lijam preselio u drugu zemlju sa osetljivom starošću od 12 godina, gde mu je bilo teško da se prilagodi životu velikog grada i njegovoj kulturi, što ga je navelo da izoluje i pronađe društvo u virtuelnom svetu.
- Da, Lijamova majka je intervenisala kada je primetila razliku u ponašanju svog deteta, ali su i nastavnici mogli da primete promenu u njegovom ponašanju i da nešto nije u redu. Kriterijume za postavljanje dijagnoze problematičnog igranja video-igara možete pogledati u lekciji 1. Ova intervencija motivisala je Lijama i on je popravio ocene, ponovo se bavio sportom i stekao nove prijatelje.
- Da, ključni kriterijum za problematičnu upotrebu interneta i kriterijumi za problematično igranje video-igara o kojima smo pričali u Lekciji 1 prisutni su ovde. Naročito je vidljiv ključni kriterijum poremećenog funkcionisanja (naime, da on osobi stvara probleme u školskom životu, društvenom životu i drugim oblicima funkcionisanja).
Zajedničko za Scenario 3 & Scenario 4
Suprotno scenarijima 1 & 2, u scenarijima 3 i 4, Džejn i Lijam uspevaju da uspešno isprave svoje preterane obrasce igara na svoju ruku i uz pomoć svoje porodice.
To pokazuje da nije svaki put potrebna stručna pomoć i da je često dovoljno da roditelji/porodica/nastavnici/škola (ovde, shvatajući pogoršanje ocena) pokažu interesovanje za svoje dete i reaguju ako osete da je došlo do promene u njihovom ponašanju ili ako im dete kaže da nešto nije u redu.
Međutim, traženje stručne pomoći nikada nije pogrešno s obzirom na to da nije uvek moguće da deca i adolescenti sami promene nezdrave obrasce interakcije sa digitalnom tehnologijom, a ponekad i drugi ranije primećeni problemi sa mentalnim zdravljem i drugi problemi mogu da “vrebaju” u pozadini.
Alis je počela da koristi Instagram kada je imala 12 godina. Njena porodica je mnogo putovala, a ona je bila “glavni fotograf”. Uživala je u fotografisanju svega oko sebe, a činilo se da zaista ima oko za kameru. Ubrzo je otkrila razne alate za uređivanje fotografija. Oba roditelja su bila ponosna na njene fotografije i počela su da ih dele na društvenim mrežama. Kako je ulazila u tinejdžerske godine, sama je otkrila Instagram. Na početku je uglavnom delila fotografije pejzaža i životinja. Međutim, ubrzo je otkrila da bez obzira na to koliko je lepa fotografija prirode, uvek je više lajkovala kada je postavljala selfije. Postala je stručnjak za pravljenje i sređivanje selfija, a broj ljudi koji su je pratili naglo je porastao. Brzo je shvatila da će ono što će se stereotipno smatrati “provokativnim” dobiti više “lajkova” i odgovorila je na svaki komentar kako bi dobila veću vidljivost. Ubrzo bi dobijala DM-ove (direktne poruke) od druge dece, pa čak i od odraslih, i dok je većina njih bila bezazlena, neke od poruka su bile veoma uznemirujuće. Alis je počela da se oseća veoma loše zbog svega ovoga.
- Kakva su vaša razmišljanja o ovom slučaju?
- Da li mislite da bi BSMAS (Bergen Skala zavisnosti od društvenih medija) mogao biti od pomoći u ovoj situaciji?
- Da li nalazite neki od kriterijuma o kojima smo pričali u Delu 1?
- Da li mislite da biste shvatili da nešto smeta vašim učenicima u takvom slučaju?
- Ako da, kako biste reagovali? A šta bi ti uradio?
- Ovo je slučaj gde BSMAS nije toliko koristan s obzirom na to da Alisa nema problema sa prekomernom upotrebom Instagrama, već sa svojim karakteristikama i ponašanjem drugih korisnika. Međutim, roditelji su ispravno prepoznali da je bila uznemirena.
- Ovaj slučaj nije slučaj problematične upotrebe interneta u svom “klasičnom” smislu, kako je definisano kriterijumima. Međutim, ne možemo da poreknemo da je Alis uznemirena zbog stvari koje se dešavaju na Instagramu. U ovom scenariju, roditelji su primetili da nešto nije u redu sa Alis i to je podstaklo njihovu diskusiju o bezbednom korišćenju Instagrama. U njenom slučaju nije imala ni drugih problema u životu niti je preterano koristila Instagram ali se susrela sa problemima vezanim za sajber maltretiranje. Bilo je veoma važno da je roditelji ne osuđuju niti su joj zabranili dalju upotrebu Instagrama, ali su seli sa njom i objasnili kako da koriste ovu društvenu mrežu na bezbedan način.
- Ovaj slučaj nije slučaj problematične upotrebe interneta. U ovom scenariju, Alis niti je imala drugih problema u životu niti je preterano koristila Instagram ali se susrela sa problemima vezanim za sajber maltretiranje.
U početku ju je bilo sramota da priča o ovome bilo kome, ali njen učitelj je primetio da nešto nije u redu sa njom i pitao je o tome. Bila je malo uzdržana, ali im je na kraju ipak rekla, kada su obećali da je neće osuđivati. Zajedno sa njom, učiteljica je imala otvorenu diskusiju o bezbednom korišćenju Instagrama i o društvenim medijima i zastupljenosti ženskog tela uopšte. Diskutovali su i objasnili joj zašto se to dešava (uznemirujući DM-i), način na koji društveni mediji funkcionišu i posledice naše nove ere koja se mnogo zasniva na stvaranju slika su pitanja sa kojima može da shvati i izabere kako će se nositi dok odrasta i nema razloga za žurbu. Takođe, njena učiteljica joj je jasno naglasila da uznemiravanje na bilo kom nivou, onlajn, u stvarnom životu, nikada nije prihvatljivo i da će, ako ikada više oseti potrebu da bilo šta diskutuje, oni biti sigurno mesto za nju da podeli takve brige i pronađe najsigurnija rešenja.
Sonja je bila redovna korisnica Youtube-a, TikTok-a i Instagrama, gde bi pratila uticajne osobe, gledala smešne video snimke, postavljala slike i komunicirala sa prijateljima. Uživala je na tim društvenim mrežama, a iako su njeni roditelji ponekad bili zabrinuti da je provela malo više vremena na njima, to zapravo nije bio slučaj s obzirom na to da je dobro radila u školi, imala prijatelje i generalno je bila dobro funkcionisanje i srećno dete.
Međutim, sa 15 godina počela je da se oseća nezadovoljno svojim izgledom, misleći da je “previše debela”. Uporedila je sebe sa Instagram modelima koji su svi izgledali savršeno i osećala se loše misleći da nikada neće ličiti na njih. Pored toga, ona se loše posvađala i prestala da komunicira sa najboljom drugaricom, sa kojom se družila još od vrtića i bili su zaista bliske. Ubrzo se bavila samo snimcima TikToka i Jutjuba, i gledala ih je više nego obično da bi se nekako osećala bolje, ali ovo nije uspelo. Kad je gledala slike tih Instagram modela, zbog njih se osećala još gore.
Počela je da se oseća utučeno i počela je da gubi motivaciju za školu i ocene su joj postale još gore.
- Kakva su vaša razmišljanja o ovom slučaju?
- Da li mislite da bi BSMAS (Bergen Skala zavisnosti od društvenih medija) mogao biti od pomoći nastavnicima u ovoj situaciji?
- Da li nalazite neki od kriterijuma o kojima smo pričali u Delu 1 za problematičnu upotrebu interneta?
- Zašto mislite da se Sonja toliko spetljala sa društvenim mrežama?
- Da li mislite da je ovakvo ponašanje rezultat drugih već postojećih problema? Da/Ne i zašto?
- Da li mislite da biste shvatili da nešto smeta vašim učenicima u takvom slučaju?
- Ako da, kako biste reagovali? A šta bi ti uradio?
- Da li mislite da bi saradnja sa stručnim štabom škole (npr. psihologom) i nastavnicima mogla da bude značajan doprinos u takvom slučaju?
- Da, mogu. Za BSMAS možeš da se vratiš u Deo 1.
- Da, ovde su prisutni kriterijumi problematičnog korišćenja Interneta o kojima smo govorili u Delu 1: prisutan je i ključni kriterijum funkcionalnog oštećenja (ili, da on uzrokuje probleme osobi u školskom životu, društvenom životu i drugim oblicima funkcionisanja) i neki kriterijumi iz BSMAS-a, koji obuhvataju šest stavki koje se odnose na: provodite mnogo vremena razmišljajući o društvenim medijima ili planirajući kako da ga koristite, osećaju poriv da sve više koristite društvene medije, koristeći društvene medije kako biste zaboravili na lične probleme, pokušavaju da bezuspešno smanjite upotrebu društvenih medija, postali su nemirni ili problematični kada im je zabranjeno da koriste društvene medije, korišćenje društvenih mreža je toliko da je imalo negativan uticaj na njihov posao/studije.
- Sonja je počela korišćenjem društvenih mreža na zdrav način. Međutim, kako je adolescencija osetljivog doba, društveni mediji su podstakli probleme sa slikom tela koje je Sonja doživela. Povrh ovih, koristila je društvene mreže da pobegne od teških životnih okolnosti i u njenom slučaju, to joj nije pomoglo da se izbori, već je učinila da se oseća još gore. Deo scenarija koji može da pruži odgovor na ovo pitanje je sledeći: “Međutim, sa 15 godina počela je da se oseća nezadovoljno svojim izgledom, misleći da je “previše debela”. Uporedila je sebe sa Instagram modelima koji su svi izgledali savršeno i osećala se loše misleći da nikada neće ličiti na njih. Pored toga, ona se loše posvađala i prestala da komunicira sa najboljom drugaricom, sa kojom se družila još od vrtića i bili su zaista bliski. Ubrzo se bavila samo snimcima TikToka i Jutjuba, i gledala ih je više nego obično da bi se nekako osećala bolje, ali ovo nije uspelo. Ipak je pogledala slike tih Instagram modela i zbog toga se osećala još gore.”
- Da, često se može desiti da je problematično korišćenje interneta rezultat drugih već postojećih problema. Sonja je već imala zabrinutost za imidž tela koju su društveni mediji pojačali. Takođe, Sonja se loše posvađala sa njihovom najboljom drugaricom i snalaženje preko društvenih mreža u njenom slučaju donelo je još veći stres. Deo scenarija koji može da pruži odgovor na ovo pitanje je sledeći: “Međutim, sa 15 godina počela je da se oseća nezadovoljno svojim izgledom, misleći da je “previše debela”. Uporedila je sebe sa Instagram modelima koji su svi izgledali slikosno savršeno, a osećala se loše misleći da nikada neće ličiti na njih. Pored toga, ona se loše posvađala i prestala da komunicira sa najboljom drugaricom, sa kojom se družila još od vrtića, i bili su zaista bliski. Ubrzo je samo gledala snimke TikToka i Jutjuba, i gledala ih je više nego obično da bi se nekako osećala bolje, ali ovo nije uspelo. Ipak, kada je ponovo pogledala slike tih Instagram modela i zbog toga se osećala još gore.”
- U tom slučaju, saradnja između nastavnika i stručnjaka za mentalno zdravlje može biti značajan doprinos i može napraviti razliku. Traženje stručne pomoći je uvek dobra ideja, bilo da je slučaj ozbiljniji ili lakši za rukovanje. U ovom slučaju, učiteljica je dobro primetila da nešto nije u redu sa Sonjom i uputila je na školskog psihologa koji je počeo da joj pomaže u njenim problemima koje inače teško da bi rešila sama ili čak uz pomoć roditelja. Prva referentna tačka trebalo bi da bude školski psiholog ili sličan profesionalac od poverenja. Pravi profesionalac će, na primer, moći da otkrije da li postoji još jedan primarni problem (npr. depresija, anksioznost, ADHD) i izabere pravi tretman.
Srećom, njena učiteljica je primetila da nešto nije u redu. Pričala je sa Sonjom posle časa i Sonja je priznala da se u poslednje vreme oseća jako loše. Učiteljica je razgovarala sa školskim psihologom o Sonji, a psiholog je dogovorio sastanak sa njom. Posle više sastanaka, Sonja je počela da se oseća bolje. Počela je da uči kako da prihvati svoj izgled i da ne obraća previše pažnje na Instagram stvarnost, kao i kako da se efikasno nosi sa životnim izazovima bez preteranog ogoljenja društvenih mreža.
Zajedničko za Scenario 5 & Scenario 6
U scenariju 5 vidimo ovo: učiteljica je primetila da nešto nije u redu sa Alis i to je podstaklo njihovu diskusiju o bezbednom korišćenju Instagrama. U njenom slučaju nije imala ni drugih problema u životu niti je preterano koristila Instagram ali se susrela sa problemima vezanim za sajber maltretiranje. Bilo je veoma važno da je učiteljica ne osuđuje niti je plaši zbog opasnosti na Instagramu i društvenim mrežama.
Evo dve stranice koje pružaju kratke i do sada informacije o bezbednom korišćenju društvenih medija:
- https://www.connectsafely.org/social-web-tips-for-teens/
- https://www.kidscape.org.uk/advice/advice-for-young-people/dealing-with-cyberbullying/staying-safe-on-social-media/
U scenariju 6, učiteljica je dobro primetila da nešto nije u redu sa Sonjom i uputila je na školskog psihologa koji je počeo da joj pomaže oko problema koje inače teško da bi rešila sama ili čak uz pomoć roditelja. Sonja je imala zabrinutost za imidž tela i društveni mediji su ih u ovom slučaju pojačali. Ubrzo je razvila neprilagođeni obrazac korišćenja društvenih medija kako bi se izborila sa zabrinutošću za imidž tela i drugim problemima u životu adolescenta (npr. prekinutih prijateljstava). Školski psiholog joj je pomogao da se pozabavi zabrinutošću za imidž tela i da povrati zdrav odnos sa društvenim mrežama.
Neki saveti za nastavnike nakon angažovanja sa scenarijima
Naravno, od nastavnika se ne očekuje da znaju sve o Instagramu, TikToku ili nekoj novoj društvenoj mreži koja se pojavi ili o novoj video igri koja je sada u trendu. Međutim, važno je da se upustite u iskren i otvoren razgovor o korišćenju društvenih medija, korišćenju video igara i drugim oblicima korišćenja interneta sa svojim učenicima.
Ako otkrijete da vaš učenik/više studenata ima problema koje ne mogu sami da rešavaju ili uz vašu pomoć, potražite stručnu pomoć.
Saradnja između nastavnika i roditelja/ porodice može biti rešenje u takvim situacijama.
Takođe, saradnja između nastavnika i profesionalnih stvari može biti najsigurnije rešenje u većini slučajeva. Međutim, budite oprezni kako sve više ljudi pokušava da zaradi novac od skupih, neefikasnih i ponekad opasnih “tretmana” za zavisnost od interneta ili igara na sreću. Vaša prva referentna tačka bi trebalo da bude vaš školski psiholog ili sličan profesionalac od poverenja. Pravi profesionalac će, na primer, moći da otkrije da li postoji još jedan primarni problem (npr. depresija, anksioznost, ADHD) i izabere pravi tretman.