Tema 3 Šta se dalje može uraditi?

Studentima koji zloupotrebljavaju alkohol možda će biti potrebno savetovanje ili lečenje. U mnogim slučajevima, škole nemaju internu ekspertizu za obavljanje ovakve aktivnosti, za koju bi bilo preporučljivo konsultovati spoljnog stručnjaka koji će na stručan način raditi sa mladima. Preporučuje se da postoji nadzor i podrška u ime škole u ​​vezi sa pohađanjem nastave, školskim uspehom i domaćim (European Monitoring Center for Drugs and Drugs Addiction, 2019). Kako je rečeno, bez obzira na napore škole da se maloletno piće spreči, biće slučajeva da će nastavniku biti potrebna podrška zdravstvenih profesionalaca.

  • U slučaju da vam zatreba, razgovarajte sa psihologom škole/savetnikom i/ili sa relevantnom službom regiona/zemlje kako biste dali dodatne savete za razgovor sa mladom osobom (pitajte kako dalje postupati sa mladima).
  • Tokom sastanka podsetite učenika na pravila škole i dajte im malo vremena da razgovaraju sa svojim roditeljima. Zapamtite da tokom razgovora treba da:
    • Budite otvoreni i iskreni u pogledu opasnosti od alkohola jer to može pomoći učenicima da donesu bezbednije odluke u poređenju sa njihovim osuđivanjem.
    • Pokažite svoju brigu o zdravlju, zdravom načinu života (wellnes) i uspehu učenika i recite im kako alkohol može da im naškodi.
    • Izbegavajte presude.
  • Razgovarajte sa direktorom škole, koji može da pozove roditelje da dođu u školu. Uključite porodicu uz podršku zdravstvenih profesionalaca koji vam mogu pomoći.
  • Trebalo bi da prisutstvujete sastanku sa porodicom i studentom. Recite roditeljima o znacima koje ste primetili i prikupili (samo ono što ste videli i napisali) i izbegavajte osuđivanje roditelja.
  • Isplanirajte sledeće korake sa učenikom, grupom zdravstvenih stručnjaka i porodicom.

Istraživanja o lečenju problematične upotrebe alkohola među mladima pokazuju da postoje neki važni elementi koji pomažu da lečenje bude uspešno, što bi trebalo uzeti u obzir na školskom nivou (Hansen & Dusenbury, 2004):

Važno je da postoji procena, koja može pokazati koja vrsta lečenja bi bila korisnija za određenog učenika jer ovo varira od jednog do drugog, zbog različitog unosa alkohola. Postoje razne vrste tretmana kao što su kratka intervencija, koju obično pružaju lekari ili drugi koji nisu specijalizovani za lečenje problematične upotrebe alkohola, ambulantno lečenje (2-20 časova nedeljno), dnevno lečenje ili delimična hospitalizacija, uključujući profesionalno usmereno lečenje posle škole, u večernjim satima ili vikendom, često kombinujući individualnu, grupnu i porodičnu terapiju, bolničko lečenje i detoksikaciju (3-5 dan intenzivnog medicinskog nadzora i vođenja) što je često deo 28-dnevnog intenzivnog stacionarnog programa lečenja. Ove intervencije se razlikuju od zemlje do zemlje.

Lečenje je efikasnije ako je u potpunosti integrisano u sve aspekte života adolescenta – školu, dom, porodicu, vršnjačku grupu i radno mesto ako je primenljivo (na primer za starije adolescente). Programi bi trebalo da razmotri kako učenik može da ostane uključen u školsko okruženje.

Istraživanje razvoja porodice potvrđuje da je neophodno da se porodica adolescenta uključi u terapiju gde god je to moguće i da se razumeju porodični odnosi. Porodice mogu biti ili izvor snage za prestanak konzumiranja alkohola ili rizik od kontinuirane problematične upotrebe alkohola. Na primer, učešće porodice može biti posebno važno u zadržavanju tinejdžera na lečenju, dok problemi sa alkoholom među ostalim članovima porodice mogu uticati na mlade da nastave da se bave teškim opijanjem. Normalno, porodica adolescenta je uključena u edukaciju o tome kako mogu da podrže proces lečenja i, pored toga, edukaciju za sam tretman. Postoje slučajevi u kojima osoba koja će sprovoditi intervenciju mora biti spremna da se suoči sa porodičnim alkoholizmom, značajnim faktorom rizika za upotrebu alkohola kod mladih i problematičnu upotrebu.

Treba voditi računa o tome da intervencija bude dizajnirana u skladu sa uzrastom učenika. Intervencije treba da uzmu u obzir pitanja sazrevanja, psihološke, emocionalne i seksualne probleme. Takođe, trebalo bi da se fokusira na kognitivne sposobnosti svakog uzrasta. Na primer, stariji adolescenti imaju konkretniji stil razmišljanja, dok mlađi imaju apstraktniji.

Adolescenti često nisu motivisani da učestvuju u lečenju i da o tome odluče sami već se obično upućuju iz škole ili pravosudnog sistema.

Dakle, postoji potreba da se koriste strategije za angažovanje i zadržavanje tinejdžera u lečenju ili primena nagrada prikladnih uzrastu.

Programi lečenja treba da uzme u obzir kontekst kulture i pol koji utiču na problematičnu upotrebu alkohola. Na primer, upotreba alkohola se često definiše kao deo kulturnog konteksta i određeni kulturni stavovi mogu uticati na obrasce upotrebe, kao i na to kako adolescent razume svoju upotrebu alkohola. Štaviše, postoje dokazi o korelaciji između traume iz detinjstva i problematične upotrebe alkohola kod devojčica i žena. Dakle, lečenje treba da vodi računa o ovim pitanjima da bi imalo veće šanse za uspeh.

Prema modelu promene ponašanja, kontinuirana zaštita je neophodna za postizanje dugoročnih rezultata među adolescentima.

Potrebno je proceniti programe u smislu njihove efikasnost i strategije oporavka koje se koriste, kako da bi se videlo kako mogu da se poboljšaju. Saradnja sa zajednicom je korisna. Koordinacija između institucija u zajednici, uključujući škole, radna mesta koja zapošljavaju tinejdžere, policiju, sudove, verske ustanove i privatne i državne zdravstvene ustanove koje pružaju lečenje je neophodna kako bi se tinejdžer mogao uputiti na lećenje; a ovu koordinaciju treba da razvijati i procenjivati. Treba obezbediti obuku za ključne pojedince u svim ovim institucijama o indikatorima rizika i procedurama za upućivanje na lečenje. Škole bi trebalo da usvoje strategije sistematske identifikacije i upućivanja učenika na dijagnostiku i lečenje od problematskog korišćenja alkohola. Državne agencije trebalo bi da podstaknu škole, zdravstvene radnike i druge profesionalce da pristupe adekvatnim resursima kako bi im pomogli da identifikuju mlade kojima je možda potrebna pomoć i upućuju ih odgovarajućim ustanovama na dijagnostiku i lečenje. Pored toga, politike i programi bi trebalo da podrže skrining i upućivanje koje odgovara potrebama adolescenata koji zloupotrebljavaju alkohol sa odgovarajućim opcijama lečenja.

  • U slučaju Kipra možete videti spisak terapeutskih centara ovde (here).
  • Za Hrvatsku posetite ovaj vebsajt (this website).
  • Za Grčku posetite KETHEA za probleme vezane za terapiju. Takođe možete posetiti OKANA za terapiju/socijalnu rehabilitaciju kao i prevenciju.

Kada mu je majka Markusa, 16-godišnja adolescentkinja govorila da smanji pijenje, bio je izuzetno iznerviran i izgledao je kriv.

Markusov otac redovno pije. Zloupotreba alkohola je počela kada su se njegovi prijatelji promenili i uključili više ljudi koji su bili stariji. Markus je krao novac od svoje majke ili je tražio od drugova iz razreda da mu daju novac kako bi mogao da kupi alkohol. Napustilo je školu jer nije bilo u stanju da se koncentriše i imalo je nizak uspeh u školi.

Štaviše, često je bio umešan u agresivna ponašanja u školi. Konzumiranje alkohola se povećalo sa prvobitnih 20-40 ml alkohola dnevno na približno 60-120 ml dnevno. Pored toga, Markus je počeo da puši šišu, jer su ga imali njegovi stariji prijatelji. Bilo je slučajeva u kojima se Markus žalio drugovima iz razreda na mučninu, glavobolju, vrtoglavicu, dezorijentaciju, nemir, dijaforezu (preterano i nenormalno znojenje) i nistagmus (ponavljajući i nekontrolisani pokreti očiju). Dete je takođe razvilo zamućenje vida i nesposobnost da percipira brojeve i slova u centralnom vidnom polju i otkriveni su poremećaji sluha; izraženiji tokom poslednja 2 meseca, tokom kojeg je zloupotebljavao alkohol i povećao dozu alkohola na oko 60-120 ml alkohola dnevno.

Sve veću tendenciju nasilja, dezorijentisanosti, nemira primetili su majka i njegova porodica u vidu izliva besa, zlostavljanja i napadnog ponašanja u poslednja dva meseca tokom kojih je ubrzan unos alkohola.
Markus je stigao u kliniku u stanju apstinencije pošto mu majka nije dozvolila da konzumira bilo kakve supstance poslednja 2 dana. Markus je nekoliko puta pokušalo da se uzdrži od šišea i alkohola, ali je svaka epizoda apstinencije bila praćena povećanjem upotrebe.

Šta je urađeno?

  1. Dete je uvedeno u jedinicu za lečenje.
  2. Urađen je hematološki test da bi se utvrdilo u kom trenutku je zloupotreba uticala na zdravlje deteta.
  3. Psihoterapijska podrška, koja je uključivala kognitivnu bihejvioralnu terapiju, uključivala je istraživanje i rešavanje problema koji su se javljali zajedno sa zloupotrebom, kao i pozitivnih i negativnih posledica upotrebe alkohola i nikotina.
  4. Tokom procesa detoksikacije uvedena je visokoenergetska ishrana nakon korekcije vitaminskih i metaboličkih poremećaja.
  5. Uključeni su socijalni radnici. Uzeli su detaljnu porodičnu i ličnu istoriju, pružili kratke intervencije kako bi pomogli detetu da promeni ponašanje, procenili napredak i pružili ohrabrenje i pomoć da se ponovo izgradi život deteta. Proces je uključivao izradu dnevnika (kada je dete uzimalo alkohol/nikotin i kada je bilo apstinentno) i preglede napretka da bi se izbegle rizične situacije.
  6. Promovisan je angažman u zdravim navikama i periodične nagrade za uzdržavanje ponuđene su Markusu.
  7. Usvojen je pristup zasnovan na porodici i savetovanje u centru osobe kako bi se pomoglo u prepoznavanju i smanjenju želje i izbegavanju visokorizičnih situacija.
  8. Takođe je otklonjena zavisnost od alkohola kod oca i bila je uključena u lečenje.
  9. Usledile su dalje posete.